Do dna i natrag

Сутра је један обичан дан, али за мене мало другачији, рођендан тридесет и трећи...ко би рекао да имам већ толико. Зна ме ухватити страх кад помислим колико имам година, а и даље сам сам. Ал сад ме нешто и није страх, некако се надам да ће бити добро, па макар и даље остао сам, а волео бих да се то некад промени, али за сада још не мора.

Сада имам баш много обавеза и сналазим се како знам и умем, на новом послу и у новој струци, све испочетка, ал добро. Тако бих волео и тако осећам негде дубоко у себи да ћу једнога дана живети негде на неком селу, негде мало даље од ове урбане средине, окружен природом и соским пословима за којима некако жудим. Иако то за сад делује као много светлосних година далеко, ја то осећам. Зато и пишем ово да не буде после како нисам имао осећај.

Свако добро случајни посетиоче...желим ти леп дан :))))))

Откад ми је посао место где само седим и не добијам плату, где дођем и гледам како се копрцамо на дну, како започињемо и завршавамо разговор увек једнако, без јасног закључка, закључујем сналази се како знаш и умеш, учи-програмирај.

Програмирај, програмирај и још који ред програмирај, дебагуј, избилдуј, програмирај... Није лоше...ај сад мало вако, дебили, изногуди, слепци, где неста врли лепи свет, ал шта ћеш програмирај, анимирај, мутирај, отшо свет по курцу, а ја ко мали Мујо, за Турцима...само да се некуд иде... 

Читав живот ми је текао некако систематски, завршио факс, запослио се, издржавао се сам и сналазио, али лако је кад имаш добар посао. Дошло време да се све уруши, невероватно ми је то, не примам више плату, још увек идем на посао, али не радим баш нешто много. Врло зааајебана ситуација. Како је људима који немају посла већ годинама питам се? Мора да се временом навикнеш, за мене је доста страшно, ал подносим прилично добро.

На послу, па само о послу причамо и шта да радимо, још сам ја некако најпозитивнији чини ми се, невероватно ха . Све у свему послао пар ЦВ-ја, на послу учим неко програмирање, јер како друг ми каже, постоје два типа инжењера, програмери и они који ће то постати. Све у свему организовао сам се тако да учим већину дана. Мало одморим, мало читам неку књигу, мало гледам кошарку. Сад мало пре сам покачио и огласе по комшилуку да вршим ситне поправке, сналазим се, може то и занимљиво испасти, ако се погледа из другог угла.

Па ето, то је то, надам се да ће ме неко ипак запослити, а дотле сналажење, кад те живот стисне, тек се онда осећаш живим...Још увек има шта да се једе, још увек имам нет, руке, ноге и добру вољу, шта ми више треба .

Јоооој како сам много тога пропустио да напишем...осећам се боље, много боље, све од дана када сам написао први блог...па и постепено и пре тога...ал баш од тог дана, не знам како, хвала Богу и хвала свима вама који сте посетили ову страницу, посебно који сте је коментарисали .

Ето толико, срећан сам . Толико сам дуго био несрећан, да мислим да ћу сад одувек бити срећан, паметно је учити на туђим грешкама, ал кад се на својим научиш, то не заборављаш, зацементирано је у теби.

А ако кога интригира наслов текста, то је посвећено мојој морској љубави, односно заљубљености, која дошла је ненадно и исто тако брзо нестала. Не није ме ништа жао, жао ме је само што сам изгубио песму коју сам у надахнућу написао у проклети телефон. Не није то дечја ња ња песма, типа ја је видо, она трепну благо...већ права...их оде, нека је, нек иде песма, она нек остане, песама биће...

Конфузно пишем, то је јер сам уморан, разбили смо данас Бразилце, није било лако гледати их онако погубљене. Одох сад залити цимерку, лепо цвета, мирна је и сваким даном подари ми цвет више, пун погодак. Лаку ноћ пријатељи моји, лаку ноћ сваком листу, свету, свакој њушци на овом свету...смирнај је дана и душа је моја смирена...чујемо се... 

Место дешавања: Нови Сад, градска библиотека

Време: подне, мало пребацило

Устао, дан започињем ко сваки други, од кад ме је ова проклета депресија обузела, јутра су ми најгора. Ал ја имам своју фору, мислим покупио сам је од паметних људи (anksoiznost.net...), који су се нашли у истим говнима ко ја сад. Дакле још вече пре нег легнем, кад ми је оптимизам на највишем нивоу, испланирам себи сутрашњи дан. Устаћеш Живота ускоро док отвориш очи, док се тушираш певушићеш, свашта ћеш да радиш, макар те и мрзело, нећеш превише одмарати... Имам обичај да увече мало изместим јастуке и нешто променим по соби да би ми јутро свануло у увек другачијем амбијенту.

И тако ето ме сад у библиотеци, провалио сам да имају нет за Џ, а баш је фино за промену седети у другачијем окружењу међу књигама, док музика са радија увесељава библиотекарку, мене и тек понеког случајног намерника.

Никад нисам писао блог, ово је мој први и кренуо сам га са намером да унесем још неке новине и да испуним себе, дам себи надахнуће за нови сат, нови дан, да се ишчупам из овог сивила. Иначе по природи сам весео лик, никад ни на крај памети ми није било да ћу овако пасти, сад тек почињем схватати људе који су невесели, нерасположени, бесни, волео бих да нисам добио тај дар. Волео бих да овај блог можда помогне и другима који су у сличним говнима, да се и они прикључе и коментаришу, али молим вас све у оптимистичном духу, јер ту смо да ширимо оптимизам.

Дакле биће ово мој дневник, који ће надам се након одређеног времена изгубити на својим основним поставкама и прелити се на ону страну, када те све исуњава, чини срећним, када не осећаш да ходаш, већ лебдиш.

Одох сад на пијацу, одлучио сам да купим једну саксију цвећа, да унесем мало живота у свој собичак, а онда да ђирам бициклом по граду...Свако вам добро желим, боримо се, јер живот је непроцењив