Читав живот ми је текао некако систематски, завршио факс, запослио се, издржавао се сам и сналазио, али лако је кад имаш добар посао. Дошло време да се све уруши, невероватно ми је то, не примам више плату, још увек идем на посао, али не радим баш нешто много. Врло зааајебана ситуација. Како је људима који немају посла већ годинама питам се? Мора да се временом навикнеш, за мене је доста страшно, ал подносим прилично добро.
На послу, па само о послу причамо и шта да радимо, још сам ја некако најпозитивнији чини ми се, невероватно ха 
. Све у свему послао пар ЦВ-ја, на послу учим неко програмирање, јер како друг ми каже, постоје два типа инжењера, програмери и они који ће то постати. Све у свему организовао сам се тако да учим већину дана. Мало одморим, мало читам неку књигу, мало гледам кошарку. Сад мало пре сам покачио и огласе по комшилуку да вршим ситне поправке, сналазим се, може то и занимљиво испасти, ако се погледа из другог угла.
Па ето, то је то, надам се да ће ме неко ипак запослити, а дотле сналажење, кад те живот стисне, тек се онда осећаш живим...Још увек има шта да се једе, још увек имам нет, руке, ноге и добру вољу, шта ми више треба 
.
