Јоооој како сам много тога пропустио да напишем...осећам се боље, много боље, све од дана када сам написао први блог...па и постепено и пре тога...ал баш од тог дана, не знам како, хвала Богу и хвала свима вама који сте посетили ову страницу, посебно који сте је коментарисали 
.
Ето толико, срећан сам . Толико сам дуго био несрећан, да мислим да ћу сад одувек бити срећан, паметно је учити на туђим грешкама, ал кад се на својим научиш, то не заборављаш, зацементирано је у теби.
А ако кога интригира наслов текста, то је посвећено мојој морској љубави, односно заљубљености, која дошла је ненадно и исто тако брзо нестала. Не није ме ништа жао, жао ме је само што сам изгубио песму коју сам у надахнућу написао у проклети телефон. Не није то дечја ња ња песма, типа ја је видо, она трепну благо...већ права...их оде, нека је, нек иде песма, она нек остане, песама биће...
Конфузно пишем, то је јер сам уморан, разбили смо данас Бразилце, није било лако гледати их онако погубљене. Одох сад залити цимерку, лепо цвета, мирна је и сваким даном подари ми цвет више, пун погодак. Лаку ноћ пријатељи моји, лаку ноћ сваком листу, свету, свакој њушци на овом свету...смирнај је дана и душа је моја смирена...чујемо се...
