Место дешавања: Нови Сад, градска библиотека

Време: подне, мало пребацило

Устао, дан започињем ко сваки други, од кад ме је ова проклета депресија обузела, јутра су ми најгора. Ал ја имам своју фору, мислим покупио сам је од паметних људи (anksoiznost.net...), који су се нашли у истим говнима ко ја сад. Дакле још вече пре нег легнем, кад ми је оптимизам на највишем нивоу, испланирам себи сутрашњи дан. Устаћеш Живота ускоро док отвориш очи, док се тушираш певушићеш, свашта ћеш да радиш, макар те и мрзело, нећеш превише одмарати... Имам обичај да увече мало изместим јастуке и нешто променим по соби да би ми јутро свануло у увек другачијем амбијенту.

И тако ето ме сад у библиотеци, провалио сам да имају нет за Џ, а баш је фино за промену седети у другачијем окружењу међу књигама, док музика са радија увесељава библиотекарку, мене и тек понеког случајног намерника.

Никад нисам писао блог, ово је мој први и кренуо сам га са намером да унесем још неке новине и да испуним себе, дам себи надахнуће за нови сат, нови дан, да се ишчупам из овог сивила. Иначе по природи сам весео лик, никад ни на крај памети ми није било да ћу овако пасти, сад тек почињем схватати људе који су невесели, нерасположени, бесни, волео бих да нисам добио тај дар. Волео бих да овај блог можда помогне и другима који су у сличним говнима, да се и они прикључе и коментаришу, али молим вас све у оптимистичном духу, јер ту смо да ширимо оптимизам.

Дакле биће ово мој дневник, који ће надам се након одређеног времена изгубити на својим основним поставкама и прелити се на ону страну, када те све исуњава, чини срећним, када не осећаш да ходаш, већ лебдиш.

Одох сад на пијацу, одлучио сам да купим једну саксију цвећа, да унесем мало живота у свој собичак, а онда да ђирам бициклом по граду...Свако вам добро желим, боримо се, јер живот је непроцењив Wink